Beležnica

Ima nešto beskrajno tužno u putovanjima autobusom. Nekako... Svet prolazi kraj mene, nižu se njive pšenice i suncokreta, nižu se kuće, bela žuta, crvena, zelena, bela - a po kućama i okućnici znaš jesi li u srpskom ili manjinskom selu (obično totovskom ili madžarskom). Nižu se ljudi koje autobus obilazi. Koliko li je samo tu različitih lica i kako su se samo izrazi na tim licima promenili! Nekada nasmejana, otvorena, okrugla lica, sada su umorna, nepoverljiva, ogorčena. Glad i beda ruku pod ruku. Svaka od tih kuća, od tih njiva, od tih lica, ostavljaju isti pečat - mi prolazimo, idemo kroz život, a u stvari se zavaramo. Kao oni junaci zlatnog holivudskog filma, što voze automobil, a u stvari se na traci iza njih pomera pozadina, juriša drveće i prašnjav drum dok oni vode dubokoumne razgovore ili prosto flertuju - digresiram, znam. Dok svet prolazi kraj mene, niže se u tim slikama, nekad ružnim, nekad lepim, nekad duboko tužnim - kao zaboravljeno parče jevrejskog groblja na uglu ulice manje varoši - čini mi se da ja stojim, samo posmatrač, i kada god pružim ruke ka nekoj slici, ona je već izmakla, nema je, raspršila se u prašini puta već ostalog iza mašine.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.